brusnica

Priroda ljubavi je takva da ne može da se duguje. Čovek voli u zavisnosti od toga kakav je, i kakva su mu iskustva u odnosu prema nekome. To je osećaj koji podstiče na zajedničku radost i štiti vlastitu individualnost, ali nikada na štetu onog drugog. Sećam se, bila sam na nekom predavanju jednog rabina o zapovestima, i on je pitao: šta mislite, zašto postoji ta zapovest o obaveznom poštovanju roditelja, ako već postoji zapovest o ljubavi prema bližnjem. Pa, zbog prirode tog odnosa, relacija roditelj dete i nije tako ljubavna, već čulna, posesivna, u osnovi. Roditelj voli kao životinja, gleda da nahrani, utopli, i vidi produžetak sebe i svoje vrste, malo je duhovno poraslih, da ljubav spoznaju, i da gledaju kroz ljubav na sebe, druge, svoju decu. Jevreji su praktični ljudi, verujem im kada su u pitanju te stvari, učinilo mi se to kao vrlo logično, dok mi, hrišćani, težimo idealu, apstrakciji. Mislim, voleti neprijatelje svoje, koji je to univerzitet na kom su mnogi popadali, po nekoliko puta. A roditelj jeste neprijatelj u jednom trenutku, ako je prepreka za slobodu, samostalan razvoj. To kažu psihijatri, koje, opet, neki hrišćani osporavaju, kao previše pragmatične. Treba se žrtvovati za druge, stradati, a zaboraviti da kada izgubimo sebe, nemamo se za šta žrtvovati. Koje Ja, onda, ostaje da služi porodici, otadžbini, svetu. I zar razoreno Ja, utopljeno u neku masu, ima vrednost pred Bogom?