Norma je okvir
Sada je normalnost tema...
Veoma relativna stvar.
Zavisi od toga koliko pojedinac neguje svoje predrasude, ili neko društvo.
U društvima gde se i manjinsko mišljenje uvažava podjednako kao i većinsko mnogo je veći spisak normalnih stvari.
Zapravo, normalnost je konvencija, konsenzus. Prost primer, ranije je bilo normalno pušiti i u busu, danas je nastupila totalitarna zabrana, ranije se smatralo da je duvan zdrav, danas ne.
Međutim, mnogo je zanimljivo šta raditi sa predrasudama na ličnom planu. Smetaju nam predrasude uperene prema nama, ali šta radimo sa sopstvenim predrasudama. Da li ih prepoznajemo? Da li ih odbacujemo, ili negujemo? I koliko daleko smo spremni da idemo u njihovoj eliminaciji, jer od rođenja nas kvare. Tačka kada nam je sve normalno je tačka kada imamo bezgranično razumevanje i bezrezervnu ljubav prema svemu, to je otprilike tačka u kojoj su se nalazili posebni pojedinci, Buda, jogiji, i ostali "prosvećeni".
Većina ljudi je na pola puta. Mislim da su Djavo i Bog izmišljeni samo da bi bili orijentiri za tu skalu. (Čoveku je lakše da se služi konkretnim pojmovima.) Gore ljubav, dole strah, ili desno-levo, kako više volite. I, naravno, koja je korisnost od eliminacije predrasuda? Otprilike se to svodi na pitanje koja je korist voleti.
Osnovni sastojak predrasude je strah. Ukoliko je moguće nemati nikakav strah, utoliko je moguće nemati nikakvu predrasudu. Ideal, ali od svih ideala najvredniji borbe. Pre svega na ličnom planu. Borite se protiv sopstvenih strahova. Imaćete više slobode, svet ćete jasnije videti, i mnogo više stvari ćete videti. To je fin doprinos pokvarenom društvu, ali bićete i nekom inspiracija. Svojoj deci, svojim prijateljima, za kratak ljudski život, to nije mala stvar. Ukoliko nešto uspete na bolje da promenite, vi ste onda car! Valjda u tom grmu leži i smisao života. Čovek je veoma pokvareno biće, pa bi zato bilo mnogo dobro da institucije u nekom društvu neguju različitost, toleranciju, razumevanje. Paradoks je što čovek kada bilo koju pozitivnu ideju stavi u neki okvir, samim tim je i okrene naglavačke. Ne samo zbog ljudske pokvarenosti, nego što i priroda tih vrednosti ne trpi okvire. Zarobite ljubav, zarobite slobodu, to više ne liči ni na šta.
Ovim sam htela reći i zašto ne vidim svrhu da se sa bilo kim raspravljam u vezi ozbiljnih stvari.
06/10,2011, at 06:49
Visit sanjarenja56
Ljubičasti blog u braon okviru? Hmm. A razmišljanja kvalitetna.
06/10,2011, at 07:18
Visit hartofilax
Slobode nikad nije ni bilo niti će je biti u onom obliku u kom su je mnogi i veliki predstavljali u svojim pesmama pričama, pripovetkama, hronikama, memoarima... Sloboda o kojoj govoriš je večna utopija, nikad ostvaren san, svetlo na kraju beskrajnog tunela, ali, zaista, nema ništa lepše do verovati u nju i težiti joj svakim svojim delom.
O čoveku imam poseban stav da je svojim ogromnim delom samo robot... Sve što ga stavlja u poziciju da u nekom trenutku života napravi izbor to su iskustva i uticaju koje je doživeo tokom tog istog života. Naravno da je odabran put uvek naša stvar, jer samo kod nas (svakog ponaosob) je došlo do preplitanja određenih iskustava , običnih, posebnih, jedinstvenih koja nas prave onim što zapravo jesmo. Ali, takođe, to je ujedno izbor i naših roditelja, i drugara, i prijatelja, i neprijatelja; čitavog sveta s kojim smo nekad došli u kontakt.
Nama nije toliko loše ovde. Jasan dokaz za to je odsustvo promena, revolucionarnog duha. Tek kad toga opet bude, znajte, opet će naići taj trenutak kad se čovek neće zadovoljavati mediokritetom
06/10,2011, at 14:21
Visit ljubicasto
Sada je više indigo, a i u braon ima malo ljubičaste. :)
Da, odsustvo revolucionarnog duha je samo naličje prisustva straha. I od straha imamo koristi, mišja rupa, ma koliko mala i memljiva bila, ona je sigurna. U njoj smo svi isti, sivi. Tek na svetlosti vidimo ko smo, i kuda možemo ići. Omiljena pesma u toj rupi je žal za prošlim vremenima. Promena da bi se došlo do slobode je samo bajka, za neke i horor.
"Moguće je ne plašiti se!" ili "Najveći rizik je ne rizikovati!" treba govoriti ljudima, možda pomogne. Biti drugačiji, biti svoj, biti poseban... To je taj put, ne moramo tamo stići, ali je lepo njime ići. Sivilo nam ne ide uz karakter. :)